Istorijat - nastanak aikidoa

ZrSama reč Aikido sastoji se od 3 ideograma: AI-što označava harmoniju, sklad KI-što označava naše unutrašnjhe biće i DO-što označava put. Sve zajedno bi značilo:“Put ostvarivanja harmonije sa našim unutrašnjim bićem ili kako se najčešće prevodi, put ka ostvarivanju harmonije sa pra energijom Univerzuma.“ Aikido je moderna borilačka veština nastala na početku dvadesetog veka. Njen tvorac je Morihej Uešiba a datum zvaničnog nastanka aikidoa je 1925 godina. Koren aikidoa leži u veštini AIKI-ĐU-ĐUCU, stvorenoj u 9 veku u feudalnom Japanu. U tom periodu aiki-đu-đucu je bila samo jedna od mnogih borilačkih veština i školi. Stvorio ju je princ Teiđun, šesti sin cara Seive. Njegov metod se sastojao u zadavanju udaraca rukom kao mačem, koji su bili usmereni ka različitim otvorima na samurajskim i drugim vojničkim oklopima. Princ Teiđun je nastavio sa unapređivanjem veštine i dao joj je neke nove odlike, posebno obraćajući pažnju na odbranu nenaoružanog čoveka od samurajske kratke sablje. Po porodičnoj tradiciji naslednici i potomci porodice Seiva nastavljaju učenje i teorijsko produbljivanje veštine. Tehnike u to vreme predstavljaju porodičnu tajnu i prenose se sa generacije na generaciju. Krajem 9 veka Saburo Yoshimitsu, (general i odličan strateg koji je poznavao mnoge borilačke veštine ali se dosta razumeo i u medicinu, naročito anatomiju) stvorio je još napredniji sistem pod imenom DAITO-RYU-AIKI-ĐU-ĐUCU. U ovom sistemu se dodaju nove tehnike kojima je bila obuhvaćena odbrana od većine hladnih oružja poznatih u tom vremenu. Istovremeno porodica Saburo dobija prezime Takeda. Oko 32 generacije ove porodice usavršava i ljubomorno čuva sistem Daito-ryu kao porodičnu tajnu. Tek poslednji potomak ove porodice Sogaku Takeda obelodanjuje ovaj sistem podučavajući po Japanu plemićke porodice. Tako nastaje DAITOKAN-AIKI-ĐU-ĐUCU.

Ovu školu upoznaje i Morihej Uešiba. Morihej Uešiba je još kao dečak od 14 godina svoj život posvetio Budo-u. (putu ratnika) Sa 18 godina je savladao Daito Đu-đucu u Kito školi, nastavio je sa učenjem mačevanja u Jagju školi, 1922 godine savladao je Đu-đucu u Ašinkage školi, a 1924 godine učio je i borbu kopljima (jariđucu). No uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj veštini koju je posedovao još uvek je bio nezadovoljan svojim dostignućima. Metode borbe koje je izučio omogućavale su mu da na najkraći način eliminiše i veći broj napadača, ali ono što mu je zadavalo muke je činjenica da se pobedom nad nekim, stiče samo još jedan neprijatelj. „Pobednik od danas, je sutra poraženi. Čoveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnički put) ne može biti tako relativan, tako nestalan kao što su pobeda i poraz. Bu je ljubav.“ Izjavljuje veliki učitelj. To je momenat kada se rađa moderni aikido. Od tog momenta započeo je mukotrpan posao oplemenjivanja krvoločnih tehnika i stvaranje jedne nove veštine. 1927 godine Morihej Uešiba se seli u Tokio, gde postaje profesor budoa na Pomorskoj akademiji, a 1931 godine završava se Centralna sala za aikido (Hombu dojo) u Tokiju. Godine 1948 čim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, aikido se širi van granica Japana.

Back   Povratak na prethodnu stranu